Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


U hlad­nim pred­je­li­ma Evro­pe ži­vi stvo­re­nje bes­pre­kor­no bi­je­le dla­ke. Obo­ža­va­li su ga kao što da­nas obo­ža­va­ju pa­u­no­ve... ili do­sad­ne la­bu­do­ve. Me­đu dvor­ja­ni­ma i osta­lom ple­me­ni­tom go­spo­dom kru­ži­lo je po­seb­no ime - her­me­lin ga pro­zva­še. Zbog "či­sto­te" ni­su ga smje­li iz­go­va­ra­ti pri­pro­sti... pa je na­rod ži­vulj­ku upam­tio kao la­si­cu, ili još ras­pro­stra­nje­ni­je "ve­li­ku la­si­cu". Ni da­nas ne­će­te ču­ti, po­seb­no ne u na­šim kra­je­vi­ma da ne­ko ko­ri­sti (ne­ka­da) za­bra­nje­no ime. Strah od ka­zne pre­ži­vio je i dže­la­te.
Her­me­lin je od­u­vi­jek sim­bo­li­zo­vao ne­vi­nost, ne­be­sko car­sku bje­li­nu, vi­so­ku ele­gan­ci­ju - nje­go­vo kr­zno je ko­ri­šće­no kao ukra­sni ob­rub na sve­ča­noj odje­ći kra­lje­va, vi­so­kih dr­žav­nih i cr­kve­nih do­sto­jan­stve­ni­ka. Za­pra­vo, mo­že se re­ći da je svo­je­vre­me­no naj­i­zo­pa­če­ni­ji rod vo­lio da se še­pu­ri u ko­ži sni­je­žnih la­si­ca.
Za ovu ži­vo­ti­nju po­sto­ji još jed­no vje­ro­va­nje... ve­o­ma uvre­že­no. Ka­ko je her­me­lin me­so­žder i hi­tar pre­da­tor, če­sto je ka­dar da se upu­sti u lov na krup­ni­je glo­da­re. Pa­co­vi i ze­če­vi su mu ne­ri­jet­ko na je­lov­ni­ku, pa se u bor­bi sa nji­ma slu­ži neo­bič­nom tak­ti­kom - da­vi ih svo­jim du­gu­lja­stim ti­je­lom, du­šnik im pri­ti­ska ša­pi­ca­ma. Dr­ži i ste­že sve dok ne osje­ti da je žr­tvu na­pu­sti­lo da­ma­ra­nje.
U 15. vi­je­ku su bi­li ubi­je­đe­ni da bi­je­la la­si­ca ta­ko is­ti­sku­je i ci­je­di du­šu za­ro­blje­nom. Po­sto­je umjet­nič­ke sli­ke ko­je svje­do­če da her­me­lin (kan­da) ne­što ša­pu­će žr­tvi - i ka­ko ma­gli­ča­sta tvar iz­la­zi iz gr­la. Na­uč­ni­ci ka­žu da "da­vlje­njem" pli­je­na her­me­lin iz­bje­ga­va na­no­še­nje ra­na - či­me bi se ubr­zao pro­ces tru­lje­nja. Na taj na­čin či­ni da mu hra­na du­že tra­je. Od­vla­či ih u ja­zbi­nu i ču­va za oskud­ne da­ne. Pa­zi­te sad ovo... ako se her­me­lin na­đe na stra­ti­štu okru­žen tru­le­žom, smra­dom i tru­pli­ma - po­vla­či­će se dok ne utek­ne. U slu­ča­ju da bu­de sa­bi­jen u tje­snac - ne­će se usu­di­ti da se pro­bi­je kroz ga­dluk, i ta­ko is­pr­lja kr­zno. Već će ska­pa­ti na mje­stu sa ko­jeg je mo­gao po­bje­ći... sa­mo da je htio da na­ru­ži bje­li­nu.

* * *
Ri­jet­ko mo­že­te ču­ti pri­ču o do­di­ru he­ru­vi­ma. A mo­žda uop­šte ni­je le­gen­da? Za­što se pri­ča po­vu­kla iz pre­da­nja ve­li­ka je taj­na. U njoj sto­ji ka­ko se ni­ti je­dan čo­vjek ne ra­đa sam... Istog da­na, istog ča­sa za­jed­no sa to­bom va­zduh udah­ne još naj­ma­nje tri sto­ti­ne oso­ba. Ta­ko se go­vo­ri­lo u 19. vi­je­ku. Da­nas je broj zna­čaj­no ve­ći. Vje­ru­je se ka­ko su to za­pra­vo na­ši naj­bli­ži srod­ni­ci... U ju­de­i­zmu ih zo­vu bra­ća i se­stre po bi­je­loj kr­vi. A Bog ne bi bio Bog da ni­je ve­li­ki za.ebant pa je uči­nio da sve svi ro­de ra­štr­ka­ni po svjet­skim oba­la­ma - do­volj­no uda­lje­ni da se ne vi­de, a ne­do­volj­no da­le­ko da se ne osje­te.
Po pre­da­nju iz ovog kor­pu­sa vje­ro­va­nja, za­pi­sa­no je da je na­ša je­di­na mi­si­ja na­ći ma­kar jed­nog isto­vre­me­no ro­đe­nog. Sud­bi­na ta­kvog pu­ta je vr­lo na­por­na za put­ni­ka... su­sre­šće se sa mno­gim is­ku­še­nji­ma, sa zna­ko­vi­ma ko­ji će ga od­bi­ja­ti od ci­lja. Tru­lež i smrad uza­lud­no­sti će ja­ča­ti ka­ko se uspjeh bu­de pri­mi­cao... sa­mo će se jed­na stvar na sa­mom kra­ju uka­za­ti. Her­me­lin će se po­ja­vi­ti! Sta­ja­će ne­gdje po­red pu­ta, ili će te po­sma­tra­ti sa je­zer­skog ka­me­na ili de­bla kraj­pu­ta­ša... Na­kon to­ga, zna­di - pre­o­sta­će ti još sa­mo je­dan dan da sret­neš ono­ga ko ti pri­pa­da! U Ha­ta­li pi­še: "Do­volj­no je da vam se pr­sti ovlaš okr­znu, ru­ka­vi sve­ga ru­bom do­tak­nu pa da sa­znaš da ste pra­va bra­ća... je­di­ne se­stre ko­je je Svje­tlost htje­la". Kad do su­sre­ta do­đe, sve tek ta­da ima smi­sla... du­še se spo­je po ša­vo­vi­ma, i svi­jet za vas što ste se na­šli po­či­nje da bli­sta. Taj mo­me­nat, pr­vi u ni­zu od tri­sta, zo­vu "teo te­o­zi­fi­ja" - ili do­dir he­ru­vi­ma.

* * *
U vr­to­vi­ma iz­nad ovog svi­je­ta po­sto­ji og­nji­šte od bi­je­le va­tre, ko­je je iz go­di­ne u go­di­nu ta­nje. Oda­tle se gri­je Raj, a u nje­ga se po­la­žu osta­ci ča­snih. Ko­šta­ni plam, ko­ji se u de­cem­bru pe­pe­lja... i pa­da na Ze­mlju... ta­ko na­sta­ju pa­hu­lje, ta­ko na­sta­je zi­ma.
Slu­ži sa­mo jed­nom - da u sni­je­gu, po­red to­li­ko tra­go­va pro­na­đeš one sit­ne... od ša­pi­ca her­me­li­na. Kud god išle, pa čak i do zu­ba­te stu­de­ni sje­ve­ra... na kra­ju tra­ga na­la­zi se onaj ili ona što su jug tvog bi­ća.
Ne­ke baj­ke ni­su sa­mo u knji­ga­ma... Ne­moj osta­ti princ u ri­ta­ma... Mo­žeš is­pr­lja­ti bje­li­nu, ali sa­mo jed­nom, za­rad jed­nog ci­lja... da sa ne­kim po­sta­neš cje­li­na.
Sreć­na vam no­va go­di­na bra­ćo i se­stre po bje­li­ni... da vas ne da­ve bez ka­pi kr­vi... pa ma­kar i u ra­na­ma se tra­ži­li... na­ći će­mo se na sni­je­žnoj sta­zi.
Na­sta­li smo da ne bi ne­sta­li. Ob­rub smo svi­je­tu... onaj bi­je­li, kr­zne­ni.
Pa nek se de­si, kao što Ha­ta­la ve­li: "Uka­že li ti se her­me­lin, po­sta­ćeš he­ru­vim."
(Autor je knji­žev­nik)